Историјат Азбуковице
Историјска прошлост Азбуковице, до сада је била недовољно позната, али се временом расветљавала новим архео-историјским истраживањима. Истраживања казују да се живот у Азбуковици зачео још у млађем каменом добу проналаском каменог чекића и судића из Љубовије,али на значају добија крајем неолита када се ту налазе три рудника. О бронзаном добу сведоче гробља, хумке, а у гвозденом се појављују Илири који се баве земљорадњом,сточарством и рударством, као и ловом и риболовом.
У време римске доминације,на почетку наше ере, овај крај је припадао провинцији Далмација. Тада су на овом подручју постојали рудници, над којима је надзор вршен из садашње Сребренице. Из римског периода су пронађени остаци неколико грађевина које су у мањем или већем проценту сачуване до данашњих дана. Најзначајнија од тих грађевина је стари мост који је у народу познат као Латинска ћуприја.
Од поделе Римског Царства 395. године, граница је ишла реком Дрином, па је овај крај припао Источном Римском Царству, Византији. У време сеобе народа овај крај је често мењао припадност између Византије и словенских новодосељених племена. Од времена краља Драгутина, овај крај је био трајније укључен у области срадњевековних српских земаља. Падом Деспотовине 1459. године, овим крајевима влада Отоманска Империја. Крај је био увек интересантан због постојања рудних налазишта. Oбласт Азбуковице била је последње упориште Турака након ослобођења остатка Србије. Управо из тог периода једна од најзначајних знаменитости српске културе и историје је Сокоград. У турско време Сокоград је био тврђава и место од велике стратешке важности за турску власт, док је данас важно духовно светилиште.
Љубовија је као насеље настајала постепено, захваљујући близини границе и потребама за административним установама, што је била и главна база њеног развоја. Географски положај, саобраћајни правац и експлоатација рудника, утицали су да насеље стабилизује своју територију. Настанак насеља Љубовија везује се за почетак XIX века, и то у функцији граничног прелаза. Од 1837. године велики број трговаца из Босне и Србије се налазио у карантину у насељу. Пошто постојећи објекти нису пружали адекватне услове за дужи боравак, изграђени су нови (контумаци) са условима за карантин, као и механе.
Развој азбуковачког среза после отварања карантина и скеле на реци Дрини подстиче власти да 1860. године преместе среску канцеларију из Дрлача у Љубовију. Тада су у Љубовији изграђени среска кућа у помоћни објекти. Премештањем среске канцеларије у Љубовију, почиње динамичније насељавање ове варошице. Најпре је највише досељеника било из Босне. 1871. године Љубовија је проглешена за варошицу, чиме је отпочело њено тешње повезивање са околином, које је резултирало насељавањем становништва из околних и ужичких села.
1862. године започело је исељавање муслиманског турског становништва из Соко града и околине, махом у Босну, праћено измештањем Турских војних посада из Соко града. Одласком турске војске, почиње бржи развој Азбуковице у домену робно-новчане привреде и трговине, повећања броја становника и природног прираштаја.
Ослобађањем од Турака (I и II српски устанак, 1804. и 1815. године)овај крај се укључује у организациону шему нове српске државе, као кнежевина, а од 1834. године, као Азбуковачки срез, округа подрињског, са седиштем у новој варошици, Љубовији.
За време српско-турских ратова, погранично подручје уз Дрину је имало посебан значај, јер су се на њему одвијале борбе. Азбуковица је тада била прилично неразвијена, са доминатно неразвијеним производним снагама и пољопривредом, као основном привредном граном.
Љубовију је државна власт основала са циљем да постане седиште пограничних и царинских власти и да се развије у привредни центар са доминантним гранама трговине и занатства. Највише се трговало робом за извоз. Најстарија трговина датира из 1869. године. Већ 1900. године у Љубовији је било доста трговина, кафана и механа. Трговци из Љубовије су гравитирали у пограничном прелазу. Везе са Босном су биле веома живе. Гранични прелаз код Љубовије се налазио на средокраћи пута од Ваљева до Сарајева.
1896. године Љубовија је потпуно страдала у катастрофалној поплави. Нова Љубовија је подигнута на оближњем узвишењу уз финансијску помоћ државног савета. Насеље је веома брзо подигнуто и већ првих година ХХ века се налазило на новој локацији, на којој је и данас.
Због свог специфичног положаја, Азбуковица, као и сама Љубовија, била је међу првима на удару у Првом светском рату. О овим тешким временима сведочи спомен-костурница на Мачковом камену.
Велика страдања овдашњег становништва наставила су се и Другом светском рату. Међутим, ни завршетак ратова није био крај проблемима овој области које су задесиле економске недаће, које су спречавале даљи индустријски развој.
У новијој историји, краја ХХ века, у којој је дошло до расформирања државе, Љубовија и околина су поново постали погранично подручје. Као и у досадашњој историји, погранични крајеви су претрпели знатне промене, пренствено у домену расељавања лица са подручја Босне и Херцеговине. Овај крај је такође, као до тада неразвијен, осетио знатне промене привредне транзиције и преласка на тржишни начин привређивања, као и промене власничких структура.
У време римске доминације,на почетку наше ере, овај крај је припадао провинцији Далмација. Тада су на овом подручју постојали рудници, над којима је надзор вршен из садашње Сребренице. Из римског периода су пронађени остаци неколико грађевина које су у мањем или већем проценту сачуване до данашњих дана. Најзначајнија од тих грађевина је стари мост који је у народу познат као Латинска ћуприја.
Од поделе Римског Царства 395. године, граница је ишла реком Дрином, па је овај крај припао Источном Римском Царству, Византији. У време сеобе народа овај крај је често мењао припадност између Византије и словенских новодосељених племена. Од времена краља Драгутина, овај крај је био трајније укључен у области срадњевековних српских земаља. Падом Деспотовине 1459. године, овим крајевима влада Отоманска Империја. Крај је био увек интересантан због постојања рудних налазишта. Oбласт Азбуковице била је последње упориште Турака након ослобођења остатка Србије. Управо из тог периода једна од најзначајних знаменитости српске културе и историје је Сокоград. У турско време Сокоград је био тврђава и место од велике стратешке важности за турску власт, док је данас важно духовно светилиште.
Љубовија је као насеље настајала постепено, захваљујући близини границе и потребама за административним установама, што је била и главна база њеног развоја. Географски положај, саобраћајни правац и експлоатација рудника, утицали су да насеље стабилизује своју територију. Настанак насеља Љубовија везује се за почетак XIX века, и то у функцији граничног прелаза. Од 1837. године велики број трговаца из Босне и Србије се налазио у карантину у насељу. Пошто постојећи објекти нису пружали адекватне услове за дужи боравак, изграђени су нови (контумаци) са условима за карантин, као и механе.
Развој азбуковачког среза после отварања карантина и скеле на реци Дрини подстиче власти да 1860. године преместе среску канцеларију из Дрлача у Љубовију. Тада су у Љубовији изграђени среска кућа у помоћни објекти. Премештањем среске канцеларије у Љубовију, почиње динамичније насељавање ове варошице. Најпре је највише досељеника било из Босне. 1871. године Љубовија је проглешена за варошицу, чиме је отпочело њено тешње повезивање са околином, које је резултирало насељавањем становништва из околних и ужичких села.
1862. године започело је исељавање муслиманског турског становништва из Соко града и околине, махом у Босну, праћено измештањем Турских војних посада из Соко града. Одласком турске војске, почиње бржи развој Азбуковице у домену робно-новчане привреде и трговине, повећања броја становника и природног прираштаја.
Ослобађањем од Турака (I и II српски устанак, 1804. и 1815. године)овај крај се укључује у организациону шему нове српске државе, као кнежевина, а од 1834. године, као Азбуковачки срез, округа подрињског, са седиштем у новој варошици, Љубовији.
За време српско-турских ратова, погранично подручје уз Дрину је имало посебан значај, јер су се на њему одвијале борбе. Азбуковица је тада била прилично неразвијена, са доминатно неразвијеним производним снагама и пољопривредом, као основном привредном граном.
Љубовију је државна власт основала са циљем да постане седиште пограничних и царинских власти и да се развије у привредни центар са доминантним гранама трговине и занатства. Највише се трговало робом за извоз. Најстарија трговина датира из 1869. године. Већ 1900. године у Љубовији је било доста трговина, кафана и механа. Трговци из Љубовије су гравитирали у пограничном прелазу. Везе са Босном су биле веома живе. Гранични прелаз код Љубовије се налазио на средокраћи пута од Ваљева до Сарајева.
1896. године Љубовија је потпуно страдала у катастрофалној поплави. Нова Љубовија је подигнута на оближњем узвишењу уз финансијску помоћ државног савета. Насеље је веома брзо подигнуто и већ првих година ХХ века се налазило на новој локацији, на којој је и данас.
Због свог специфичног положаја, Азбуковица, као и сама Љубовија, била је међу првима на удару у Првом светском рату. О овим тешким временима сведочи спомен-костурница на Мачковом камену.
Велика страдања овдашњег становништва наставила су се и Другом светском рату. Међутим, ни завршетак ратова није био крај проблемима овој области које су задесиле економске недаће, које су спречавале даљи индустријски развој.
У новијој историји, краја ХХ века, у којој је дошло до расформирања државе, Љубовија и околина су поново постали погранично подручје. Као и у досадашњој историји, погранични крајеви су претрпели знатне промене, пренствено у домену расељавања лица са подручја Босне и Херцеговине. Овај крај је такође, као до тада неразвијен, осетио знатне промене привредне транзиције и преласка на тржишни начин привређивања, као и промене власничких структура.
