ТУРИЗАМ
ОПШТИНА ЉУБОВИЈА ЗВАНИЧНА ИНТЕРНЕТ ПРЕЗЕНТАЦИЈА

Соко град
Град Соко смештен је на једној стени Соколске планине, испод највишег врха, Рожња (973 м). Планина се диже јужно и југоисточно од Крупња, између река Дрине и Узовнице на западу, реке Љубовиђе на југу и Криве реке на североистоку. Од планине Јагодње одвојена је Вуковом реком. Пружа се у правцу запад - исток у дужини од 15 км, почев од Маринковог камена до превоја Прослопа. Поред виса Рожаја, највише тачке планине, налазе се и ови висови: Равна гора (881 м), Милетина глава (915 м), Горички вис (915 м), Петков вис (950 м), Јелшино брдо (922 м), Трштен (905 м), Кик (823 м) Сенокос или Велики вис (909 м), Кутањ (600 м), Калкан (866 м) и Постењски вис (851 м).
Не зна се тачан датум настанка Сокола, који ће решити будућа археолошка ископавања. Тада ће бити донети коначни закључци, не само о настанку овог објекта већ и о његовим развојним фазама. Такође, ни историјски извори, којих је мало, не доприносе разрешавању овог проблема. Постоје неслагања код историчара о документу о Соколу који потиче из 1392. године. Међутим, на основу облика утврђења да се закључити да је Соко знатно старији од овог датума јер је првобитно, старије утврђење, зидано на највишој стени и одговара добу знатно старијем од Деспотовине. После пропасти Деспотовине, 1459. године, Турци су на целој заравни стене обновили и додали нови део утврде.
Ни ово није коначан одговор о времену настанка Сокола. По извесним индицијама могло би се закључити да је на овом изузетно лепом и романтичном месту постојало знатно старије утврђење преисторијског или римског доба.
Соко-град у традицији српског народа има посебно значење. Оно се, ире свега, односи на његову етничку опредељеност, јер је неколико векова припадао туђинцима а само краткотрајно, неколико десетина година, српској средњовековној држави и, касније, Деспотовини. Соко-град је остао синоним непобедивости, један од последњих бастиона турске власти и доминације у Србији. С правом је носио епитет "султанове цуре" или "султанове невесте".
Фортификација Соко Града се састоји из цитаделе- горњег града, која је основана на гребену кречњачке стене која се вертикално спушта ка ставама Калканске реке, Козланског и Лазањског потока. У подножју цитаделе се налази заравњени простор на коме је образовано насеље, подграђе. Укупна површина овог локалитета износи око 2 ha.
Сама цитадела се сатоји из две фортификационе целине. На највишем гребену налази се неправилно елипсасто обзиђе са две куле . Једна кула је била истурена на јужној страни литице, и друга-главном кулом са северне стане окренуте ка доњем граду, испод ове куле налазе се остаци цистерне за воду. Цела страна литице испод главне куле позидана је зидом висине 35 до 40м. На први поглед остаци горњег града су јако лоше сачувани, међутим сондирање је показало да је већи део зидина сачуван до висине преко 2м. Нижи део цитаделе издужене је основе, приближно димензија 20x70м, на прелазу из горњег у доњи део цитаделе налазила се једна кула правоугаоне основе преко које се улазио у виши део горњег града, док су се јеш две сличне куле налазиле испод ње, окренуте ка доњем граду. Унутар доњег дела видљиви су остаци још неких фортификационоих објеката. На заравни источно од цитаделе простирало се подграђе са цивилним насељем, у последњој фази опасано каменим бедемом димензија 78x70м. На овом простору се најпре налазило српско насеље, у којем је од времена доласка Турака постепено преовладало исламско становништво. Насеље са кућама чији је број значајно варирао, налазило се и неколико џамија, кафана, имама и других јавних објеката. На основу сачуваних аустриских планова и цртежа из XVII до XIX века као и на основу археолошких трагова види се да се насеље са кућама простирало и изван бедема доњег града. Подграђе је најпре било опасано палисадом. Након аустријског разарања палисаде су замењене каменим бедемом у другој половини XVIII. века, који је и данас сачуван до висине од 1 до 3м. Кроз централни део пролази калдрмисана улица. У доњи град се улазило кроз капију која је било знатно сачувана до прве половине 20. века. На простору овог утврђења је дошло до сурета и сажимања два различита културна света.
У основи Соко град је фортификација, са подграђем- цивилним насељем, вашариштем и некрополом које се простиру ван утврђења. Соко град је место које својим фантастичним положајем, изгледом природе и велом мистерија стално фасцинира посетиоце. Уједно он представља и један од најбоље сачуваних фортификациних објеката у Подрињу, са јединственим стратешким положајем и склопом природе, који је тврђави даровао ореол неосвојивог места.
Најстарији сигуран датум историјског јављања Сокола је из 1426. године. Међутим, Соко је свакако подигнут раније од овога датума, у доба Мачванске бановине, као важно упориште и заштита богатих рударских ревира Азбуковице и Рађевине као и главног пута који је повезивао Босну са централном Србијом и престоницом касније Деспотовине, Смедеревом.
После Косовског боја и смрти кнеза Лазара Хребељановића, Бановина је поново у мађарским рукама, После Битке код Ангоре 1402. године, кад је турски султан изгубио битку од Мађара, деспот Стефан Лазаревић добија од мађарског краља Жигмунда на управу Мачванску бановину и Београд. Касније, 1411. године, због војне помоћи пружене Жигмунду, добија на управу Сребреницу, највећи рудник сребра. У пролеће 1426. године деспот борави у Тати, у поморинској жупанији, где са Жигмундом склапа уговор на основу којег Стефан оставља престо свом сестрићу Ђурђу Бранковићу, а овај ће по смрти Стефановој вратити Бановину са Београдом Мађарима.
По смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године, Ђурађ је наследио Деспотовину. На вест о Стефановој смрти, мађарски краљ Жигмунд пожурује у Србију да би повратио Бановину. У Београду борави од 10. септембра до 16. децембра 1427. године и преговара са Ђурђем око предаје. На преговорима је закључено да Ђурађ одмах преда Жигмунду Београд а да Бановину задржи у свом поседу.
Захваљујући уговору склопљеном у Тати 1426. године, зна се за многа имена области и градова Мачванске бановине. Као подлога за уговор у Тати послужила је исправа краља Жигмунда, издана у Будиму 10. марта 1392. године. У овом документу, изданом мачванском бану Николи Гари (млађем), набрајају се његови поседи које сада краљ узима у свој посед, док Николи и његовим наследницима даје у накнаду у посед два града Кисега.
И поред тога што су у оба документа унакажени називи крајева и места Бановине, могу се ипак одредити области и поједина места. Бановина је била подељена на жупе или дистрикте: Битва (данашња Мачва), Мачву (област од Битве до Бељина), Бељин, Колубара, Топлица, Уб, Непричава, Горња и Доња Обна (ваљевски крај), Љиг, Тамнава, затим "Дистрикт Рађевина који поред Обне постоји" - Item districtu Radio vocato penes Abna existent. Од градова и места поменути су: град Мачо, Бељин, Битва, бела Стена, затим Дебрц, Томла (данашњи Голић код Ваљева), Jeznyk (село Јездива у Тамнави), Тишица, Пољане и други.
Највећу забуну у убикацији Сокола унела је реченица: "Item castro Zokol in contrata Polanch habito, in qua scilicet contrataquondam dominus Hervoya castra Brodar et Zenzed fecit aedificare". Дакле, говори се о Соколу насупрот Пољана, у земљи Хрвоја Вукчевића и о градовима Бродару и Звонизеду (Суседу). Историчари Талоци, Динић, Спремић и остали мисле да је овде реч о босанско-посавском Соколу, удаљеном око пет километара од данашње Грачанице у Босни. Мишљење поткрепљују чињеницом да се као господар Сокола помиње босански великаш Хрвоје Вукчевић, а да су градови Бродар и Сусед исто у овој области.
Други, опет - Радонић, Дероко, тврде да се ради о подринском Соколу јер се власт и територија Мачванске бановине није протезала тако далеко на запад у Босну. Занимљив је став Стојана Новаковића, који претпоставља да Соко треба тражити у данашњем шумадијском селу Соколовима.
У прилог убикације Сокола у Подрињу говори име Пољане, предео лоциран између Соколске планине и Јагодње, дакле, насупрот Сокола. Остаје и проблем постојања утврђења Бродара и Суседа у овој области. Бродар је, судећи по имену, морао бити на реци и то на Дрини. Највероватније је да се то име односи на некадашње утврђење Микуљак, подигнуто на улазу у речну долину Грачанице. Овај град је штитио прелаз преко Дрине - брод а затим пролаз и пут ка Соколу и планини Јагодњи. Што се тиче Звонизеда (Суседа), он би могао да буде утврђење Суводањ или Суви Град, чији се остаци налазе у селу Кржави, непосредно иза предела Пољана. Задатак овог утврђења био је да штити прилаз од Крупња на планину Јагодњу, богати рударски ревир.
У уговору у Тати 1426. године записана је Тишица - Thysnitza in tenutis Ozach. Ову Тишицу можемо повезати са данашњом малом Тисицом, засеоком села Постења, северозападно од Сокола. Жупа Ozach може се читати као Осат. Данас је Осат јужни део сребреничког краја. У почетку турске владавине нахија Осат простирала се и на српску страну и њој су припадала сва села данашње Азбуковица. Тишницу и њену "власт" дао је деспот Ђурађ Бранковић у посед челнику Радичу Поступовићу 1428-1429. године.
После смрти угарског краља Жигмунда, 1437. године, Турска је предузела освајање Србије. Турци постепено продиру у Србију, да би је 1439. године заузели и запосели њену престоницу Смедерево. Сегединским миром, 1444. године, склопљеним између Турске и Угарске и посебно склопљеним миром између Србије и Турске, деспот Ђурађ Бранковић добио је натраг у посед Деспотовину. Из овог периода пада и први помен Сокола у дубровачким изворима. Тако је 1444. године у једном документу записано "Sochol com in contato che chiamo Drina", односно "Град Соко у области Дрина". У другом дубровачком извору записано је 1448. године "Castrum Soko cum dominio Strimon" - "Град Соко с Дрином".
Соко са својом околином био је крајина и полазиште војне деспота Стефана Лазаревића у рату 1426. године против босанског краља Твртка I, који је био заузео рудник Сребреницу. Сличан поход имао је деспот Ђурађ Бранковић 1445. године, опет у борби око Сребренице, привремено преотете од босанског краља.
Соко је поделио судбину Србије када је дефинитивно покорена од Турака 1459. године. Освајање Србије било је поверено румелијском беглербегу Махмуд-паши. Градове и области Србије Турци су брзо заузимали. Тако је 10. маја заузета Ресава, затим град Вишеслав и Жрнов (Авала) код Београда. Крајем маја заузета је Бела Стена код Ваљева, а град Голубац на Дунаву предао се 10. августа. У току године Турци су заузели тврђаву Саву (Ноћај), провалили преко Саве и запалили Митровицу.
Није познат тачан датум заузимања Сокола. Највероватније је да се то десило у 1459. години али се може допустити и могућност пада Сокола у 1460. години када је заузета и суседна Сребреница. У сваком случају, Соко је пао у турске руке у овом временском интервалу.